Koje sve vrste judaizma postoje?

Judaizam nije jedinstven ili monolitan pokret. Nekada davno je judaizam bio jedinstven, ali prva pukotina u zajednici dogodila se u periodu Vavilonskog ropstva, kada su Vavilonjani uništili Prvi hram i samim tim centar judaizma. Tada nastaju sinagoge, kao lokalna mesta za molitvu i tu počinje prepisivanje Tore i proučavanje svetih tekstova. Nakon povratka iz ropstva i izgradnje Drugog hrama, već je postojala razlika između onih koji su ostali verni hramovnom sveštenstvu i onih koji su se fokusirali na tumačenje teksta.

Sadržaj
  1. Kada počinju prva neslaganja?
  2. Uzrok Makabejskog ustanka
  3. Makabejski ustanak
  4. Zašto Grci posle toga nisu poslali još veću vojsku i potpuno sravnili Judeju?
  5. Sudbinski preokret judaizma - nastanak sekti
  6. Odnos Isusa Nazarećanina prema Farisejima, Sadukejima i Esenima
  7. Veliki krah: Uništenje Hrama i nestanak sadukeja i esena
  8. Kako su fariseji preživeli i stvorili moderni judaizam
  9. Fariseji iskopirali ono što im se sviđa iz Isusovih učenja, i onda “patentirali”
  10. Holokaust pre holokausta
  11. Koji verski pravci oko Tore postoje sve danas?
  12. Koju grupu Jevreja surovo odbacuju i sve navedene grane judaizama i crkva


Kada počinju prva neslaganja?


Ključni istorijski momenat za nastanak razdora jeste momenat kada je na prostoru Izraela nastupila helenizacija, usled osvajanja Aleksandra Velikog. Aristokratija i sveštenstvo brzo su prihvatili grčke običaje, jezik i slično, i to uneli u judaizam. Smatrali su da judaizam mora da se “modernizuje i prilagodi ostatku carstva”. Tradicionalni Jevreji su ovo videli kao izdaju Gospoda, jer su prvosveštenici u Hramu žrtvovali svinje (nečiste životinje prema Tori) grčkom bogu Zevsu. Helenizovano sveštenstvo i aristokratija su uz pomoć okupatorske vojske proganjali i ubijali tradicionalne Jevreje (Hasidime) sve do Makabejskog ustanka.



Uzrok Makabejskog ustanka


Grčki kralj Antioh IV Epifan, u dosluhu sa ovim jevrejskim helenističkim sveštenstvom, doneo je dekret: Tora se zabranjuje, Šabat se ukida, a svako ko obreže dete biće ubijen.

Tada je nastao teror nad Hasidimima. Helenizovani vojnici i njihovi jevrejski istomišljenici su išli od sela do sela i ubijali pobožne Jevreje koji su odbijali da jedu svinjsko meso ili da se poklone grčkim idolima. Hasidimi su u početku masovno stradali jer su odbijali da se bore na Šabat (Grci bi ih jednostavno opkolili subotom i sve poklali).

Pošto je bio Šabat, ovi Jevreji su odbili ne samo da napadnu, već i da se brane, pa čak i da kamenom zatvore ulaz u pećinu. Svi do jednog su živi spaljeni ili posečeni.

Kada je vođa ustanka, stari sveštenik Matatija, čuo za ovu tragediju, shvatio je da će Grci jednostavno koristiti Šabat da istrebe ceo jevrejski narod. Tada je sa svojim većem doneo “istorijsku i revolucionarnu odluku”:

“Ako nas iko napadne na dan subotnji, borićemo se protiv njega, da ne izginemo svi kao što izginuše naša braća u pećinama.” (Prva knjiga o Makabejcima 2:41)

Koristili smo znake navoda (kod “istorijsku i revolucionarnu odluku”) jer to nije bila nikakva nova zapovest, već nešto što je postojalo u Tori: Peta knjiga Mojsijeva:

Uzimam danas za svedoke protiv vas nebo i zemlju da pred vas stavljam: život i smrt, blagoslov i prokletstvo. Život, dakle, biraj,

Ovi Jevreji koji su stradali su bili ubeđeni da zapovest o Šabatu (koja se inače nalazi u 10 zapovesti) jeste bitnija od svih ostalih (pa i od “Život, dakle, biraj…”), iako su priznavali i zapovest da treba čuvati život, reagovati ako se proliva krv bližnjeg, i da je samoubistvo greh (jer zapovest glasi “Ne ubij”, uključujući i samog sebe, pa odatle se samoubistvo tretira kao greh).

Ovo je, nažalost, jedan od prvih primera u istoriji judaizma gde se slovo fanatično tumačilo (ali ne poričemo da su ovi ljudi veliki mučenici). Čak i rabinski judaizam (koji uglavnom takođe fanatično tumači svako slovo) danas priznaje koncept “Pikuah Nefeš” (spasavanje života). Po tom konceptu, primera radi, ako bi Jevrejin umirao od gladi, i ako je jedina dostupna hrana svinjetina, Jevrejin bi smeo da je jede. Naravno, strogo je zabranjeno zloupotrebljavati ovaj koncept i gneviti Gospoda.




Makabejski ustanak


Ubrzo nakon donošenja te odluke, stari Matatija umire od starosti, a komandu nad ustankom preuzima njegov treći sin – Juda Makabejac. Juda je bio vojni genije. Shvativši da šačica seljaka i vernika ne može na otvorenom polju da pobedi profesionalnu grčku armiju, on se odlučuje za gerilski rat.

Makabejci su primenili taktiku koja je izluđivala Grke:

  1. Zasede u klancima: Čekali bi da Grci uđu sa vojskom u uske planinske prolaze Judeje, a onda bi ih napadali s leđa i sa brda.

  2. Noćni napadi: Upadali bi u grčke logore dok vojnici spavaju.

  3. Čišćenje sopstvenih redova: Istovremeno su sprovodili teror nad jevrejskim helenistima (izdajnicima), rušili paganske oltare po selima i silom obrezivali decu.

Makabejci su smatrali da je bogougodno što na silu otimaju decu od helenističkih Jevreja, i potom ih obrezuju, jer su smatrali da niko nema pravo da im oduzme jevrejski identitet. Međutim, to je koncept potpuno stran Bibliji. Roditelj bira, a ako ne roditelj onda dete bira kada bude punoletno, da li će se obrezati. A svako zasebno bira da li će prihvatiti savez sa Bogom, roditelj odlučuje za sebe i dete za sebe. Ali i Makabejci su bili fanatični pa su smatrali da Jevrejin nije onaj koji nije obrezan. Etnički Jevreji bi, prema Bibliji, zaista trebali biti obrezani - ali ne na ovakav način. Prevideli su činjenicu da će dete svejedno biti vaspitano u nejevrejskom duhu pod uticajem helenizovanih roditelja, i da će samo biti sablažnjeno činjenicom da je nasilno obrezan.

Ipak, hajde da se vratimo na temu.

Grčki namesnik Sirije slao je jednu za drugom četiri velike vojske da uguše ustanak (bitke kod Vadi Harasije, Emausa i Bet-Sura). U svakoj od njih, iako višestruko brojnije i bolje naoružane (Grci su imali čak i ratne slonove), seleukidske trupe su doživele katastrofalan poraz od Judine gerile.

Kruna pobede (164. p.n.e.): Nakon što je pobedio vojsku grčkog generala Lisije kod Bet-Sura, Judi se otvorio čist put ka Jerusalimu. Makabejci su trijumfalno ušli u grad, zatekli Hram opustošen i oskrnavljen, očistili ga, srušili Zevsov kip i ponovo upalili Menoru (sedmokraki svećnjak). Iz ovog događaja nastaje praznik Hanuka (Praznik svetlosti).



Zašto Grci posle toga nisu poslali još veću vojsku i potpuno sravnili Judeju?


Ovo je odlično pitanje. Seleukidsko carstvo (grčka imperija na Bliskom istoku) bilo je ogromna sila koja je vladala od današnje Turske pa sve do Indije. Judeja je za njih bila samo jedna mala provincija. Mogli su da pošalju 100.000 vojnika i završe posao.

Zašto nisu? Desio se savršen splet političkih i geopolitičkih okolnosti – Bog je udesio globalnu scenu tako da su se Makabejcima “poklopile kockice”:

  1. Smrt kralja i borba za presto (Građanski rat)

Baš u vreme kada je Juda pobeđivao po Judeji, grčki kralj Antioh IV Epifan (onaj koji je zabranio Toru) otišao je u pohod na istok (Persiju) da skupi poreze i tamo je iznenada umro. Nastao je potpuni haos oko toga ko će naslediti presto u Antiohiji (prestonici carstva). Namesnik Lisija i drugi grčki generali bili su previše zauzeti međusobnim borbama za vlast i krunu da bi se bavili tamo nekim pobunjenim Jevrejima u brdima. Unutrašnja stabilnost carstva im je bila važnija od Judeje.

  1. Grci su bankrotirali

Ratovi na istoku protiv Parćana i stalni sukobi sa Egiptom potpuno su ispraznili grčku kasu. Vojska košta, a Seleukidi više nisu imali novca da finansiraju ogromne, dugotrajne kaznene ekspedicije na teškom planinskom terenu Judeje.

  1. Pojavljuje se nova supersila – Rim!

Ovo je istorijski najvažniji faktor. Rimska republika u to vreme postaje gospodar Mediterana. Rimljani su držali Grke “na nišanu” i stalno im disali za vratom. Juda Makabejac je bio toliko politički mudar da je poslao delegaciju u Rim i potpisao zvanični vojni savez sa Rimskim senatom! Rim je poslao pismo Grcima u kojem im je jasno poručeno: “Ako taknete Jevreje (naše saveznike), imaćete posla sa Rimom.” Grci jednostavno nisu smeli da rizikuju rat sa novom svetskom supersilom.

Krajnji ishod

Zbog svega toga, Grci su na kraju promenili taktiku. Umesto da pokušavaju da ih istrebe, ponudili su kompromis: vratili su Jevrejima versku slobodu i pravo da žive po Zakonu Tore, a zauzvrat su tražili samo da Judeja nominalno ostane deo carstva i plaća porez.

Makabejci su to prihvatili, a vremenom su potpuno proterali Grke i stvorili nezavisnu jevrejsku kraljevinu (dinastiju Asmoneja) koja je vladala sledećih stotinak godina, sve dok na scenu ponovo nisu stupili Rimljani i postavili Iroda Velikog za kralja.




Sudbinski preokret judaizma - nastanak sekti


Pre nego što nastavimo, da pojasnimo naslov, jer nam nije u cilju nikog da uvredimo. Nekada reč “sekta” nije bila uvreda, već neutralan opis za neku školu mišljenja ili pravac. Kao i judaizam što je nekad podrazumevao veru u jednog Boga i poštovanje svih Božjih zapovesti. Danas se taj pojam gleda kroz prizmu etnoreligijskE pripadnostI koja se “nasleđuje od majke”, ili koja se stiče “konverzijom i statusom na papiru” u verskoj instituciji koja prati dogmu koja nije u skladu sa svim Božijim objavama (Tanahom, Novim zavetom i Kuranom). Naravno, i onaj koji poštuje samo jednu od ove 3 knjige će putem traganja za istinom shvatiti da ona ne protivreči ostale 2 knjige.

Mi se zato, zbog stroge objektivnosti (jer nam je valjda svima u interesu traganje za istinom kada izučavamo teologiju, a ne dodvoravanje nekoj verskoj dogmi, tradiciji ili instituciji) vodimo starim rečnikom i ne izmišljamo nove pojmove. Samim tim, ne koristimo reč “sekta” da nekog ponizimo i uvredimo, već da neutralno okarakterišemo pravac učenja koji se jednostavno odvojio od tumačenja svetih spisa koji ne protivreči sam sebi.

Nakon ovog disclaimer-a, hajde da se vratimo na temu.

Nakon što su Makabejci (odnosno Judina braća i naslednici) proterali Grke, osnovali su Asmonejsku dinastiju. Upravo u tom periodu njihove samostalne vladavine (140–63. p.n.e.) dolazi do sudbonosnog preokreta u istoriji judaizma.

Kada se vlast stabilizovala, Asmonejski kraljevi su, na opšte razočaranje pobožnih Jevreja, počeli da rade isto što i Grci pre njih: postali su korumpirani, uzeli su titulu prvosveštenika iako na to nisu imali pravo po zakonu (nisu bili iz Aronove loze), i počeli su da se helenizuju.

To duboko razočaranje u novu jevrejsku vlast dovelo je do konačnog pucanja i podele naroda na sekte ili pravce koji su obeležili vreme u kojem je živeo Isus Hristos i koji su direktno oblikovali judaizam kakav danas poznajemo.

Evo koja tri glavna pravca (vrste judaizma) nastaju ili se kristališu u ovom periodu:

  1. Fariseji (Odvojeni)

Oni su naslednici onih Hasidima (pobožnih seljaka) koji su podržali Makabejce, ali su im sada okrenuli leđa jer su videli da su se Asmonejski kraljevi pokvarili.

Njihov fokus: Pošto su izgubili uticaj u Hramu, fokusirali su se na sinagoge i narod. Razvili su koncept “Usmenog zakona” (predanja starih). Verovali su da Tora ne može da se tumači bukvalno, već da je Bog Mojsiju dao i usmeno pojašnjenje.

Zašto su važni: Oni su direktni preci modernog, rabinskog judaizma. Iz njihovog učenja je kasnije nastao Talmud. Danas kada neko kaže “judaizam”, “rabin” i “religiozni Jevrejin”, misli se na talmudski judaizam, rabina talmudistu i Jevrejina koji Talmud smatra svetim tekstom.

  1. Sadukeji (Pravedni)

Oni su bili aristokratija, bogataši i vladajuća elita okupljena oko novih Asmonejskih kraljeva i Hrama.

Njihov fokus: Za razliku od fariseja, oni su priznavali isključivo pisano slovo Tore (Petoknjižje) i odbacivali su svako usmeno predanje. Bili su religijski ekstremno konzervativni (nisu verovali u vaskrsenje mrtvih niti u anđele), ali su politički bili spremni na svaki kompromis sa vladarima (kasnije i sa Rimljanima) samo da zadrže kontrolu nad Hramom i novcem.

  1. Eseni (Pobožni/Iscelitelji)

Ovo je grupa Jevreja koja je doživela toliki šok i gađenje prema onome što su Makabejci uradili od Hrama, da su smatrali da je čitav Jerusalim proklet i verski zagađen.

Njihov fokus: Potpuno su se izolovali iz društva. Otišli su u Judejsku pustinju (najpoznatija zajednica je Kumran) i tamo živeli asketskim životom u pećinama, čekajući Božji sud, kraj sveta i dolazak Mesije.

Zašto su važni: To su ljudi koji su prepisivali i sakrili čuvene Mrtvomorske svitke (Kumranske rukopise), koji su sredinom 20. veka pronađeni i koji sadrže najstarije biblijske tekstove na svetu - koji su gotovo identični Bibliji danas, što potvrđuje autentičnost Biblije.




Odnos Isusa Nazarećanina prema Farisejima, Sadukejima i Esenima


U Novom zavetu jasno vidimo da je Isus bio u stalnoj interakciji sa ove tri grupe, ali je njegov odnos sa svakom od njih bio potpuno drugačiji. Zanimljivo je da su ga, iako je imao žestoke teološke sukobe sa njima, obični ljudi tog vremena često doživljavali kao nekog ko je najbliži farisejima po načinu delovanja.

Evo detaljnog pregleda tih odnosa:

1. Isus i Fariseji: Ideološki bliski, ali u žestokom sukobu oko „sitnih slova”

Ovo je odnos koji najviše zbunjuje ljude jer u Jevanđeljima pršte najteže reči (Isus ih naziva „licemerima”, „okrečenim grobovima” i „porodima aspidinim”). Međutim, istorijska i teološka istina je sledeća: Isus je po svom učenju bio “najbliži” upravo farisejima od ove 3 grupe.

Zajednička verovanja: Isus je, baš kao i fariseji, verovao u vaskrsenje mrtvih, postojanje anđela i demona, život posle smrti i dolazak Mesije. Sadukeji su sve to odbacivali.

Gde je nastao problem? Sukob je bio oko „Predanja starih” (Usmenog zakona). Fariseji su stvorili stotine malih, rigidnih pravila kako bi “ogradili Toru” i sprečili greh (npr. tačno koliko koraka smeš da napraviš na Šabat, kako se ritualno peru ruke i čaše).

Isusov stav: Isus ih je optuživao da su zbog tih ljudskih pravila izgubili suštinu Božje reči – ljubav, milost i pravdu. On je lečio ljude subotom i kršio njihova ljudska pravila o čistoti, govoreći: „Subota je stvorena čoveka radi, a ne čovek subote radi.” (Marko 2:27).

Zanimljivost: Nisu svi fariseji bili Isusovi neprijatelji. Nikodim (koji je obezbedio grob za Isusa) i Josif iz Arimateje bili su ugledni fariseji i članovi Sanhedrina (jevrejskog vrhovnog suda) koji su tajno ili javno podržavali Isusa.

2. Isus i Sadukeji: Politički neprijatelji koji su mu potpisali smrtnu presudu

Sa sadukejima Isus nije imao mnogo teoloških debata jer se kretao među običnim narodom, dok su sadukeji sedeli u svojim palatama u Jerusalimu i upravljali Hramom. Međutim, kada je Isus došao u Jerusalim, oni su postali njegovi najopasniji neprijatelji.

Teološki sukob: Jevanđelja beleže samo jednu veliku debatu između njih (Matej 22), kada su sadukeji pokušali da ismeju Isusovo učenje o vaskrsenju kroz hipotetičku priču o ženi kojoj je umrlo sedam muževa. Isus ih je ućutkao citirajući samu Toru (koju jedino priznaju), podsećajući ih da Bog kaže „Ja sam Bog Avramov, Isakov i Jakovljev”, a ne „bio sam”, što znači da su oni živi pred Bogom.

Politički sukob (Glavni uzrok): Sadukeji su držali monopol nad menjanjem novca i prodajom žrtvenih životinja u Hramu – to je bio njihov glavni biznis. Kada je Isus ušao u Hram i isprevrtao stolove menjačima novca, udario je direktno u njihov džep i autoritet.

Krajnji ishod: Prvosveštenik Kajafa (koji je organizovao suđenje Isusu i predao ga Pontiju Pilatu) bio je sadukej. Sadukeji su se plašili da će Isusov pokret izazvati ustanak naroda, zbog čega bi Rimljani došli i oduzeli im vlast i Hram. Zato su skovali plan da ga ubiju iz čiste političke koristi.

3. Isus i Eseni: Duhovna sličnost, ali bez direktnog kontakta

U celom Novom zavetu eseni se nijednom direktno ne pominju. Isus nikada nije otišao u njihovu komunu u Kumranu, niti su oni dolazili kod njega. Međutim, veza između Isusa i esena ide preko jedne ključne ličnosti – Jovana Krstitelja.

Veza preko Jovana Krstitelja: Jovan je živeo u Judejskoj pustinji, blizu mesta gde su eseni imali svoje pećine. Jeo je pustinjsku hranu, propovedao da će sud Božji uskoro doći i praktikovao obredno uranjanje u vodu (krštenje) radi očišćenja od greha – što je identično esenskim ritualima. Mnogi istoričari veruju da je Jovan jedno vreme proveo sa esenima pre nego što je započeo svoju misiju.

Sličnosti u učenju: Isus i rano hrišćanstvo dele mnoge metafore sa esenima (koje nalazimo u Mrtvomorskim svicima), kao što su borba između „Sinova svetlosti i Sinova tame”, odbacivanje bogatstva i zajednička imovina.

Ključna razlika: Eseni su bili ekstremni izolacionisti. Oni su smatrali da su svi ostali ljudi grešni, pobegli su u pustinju i mrzeli su grešnike. Isus je uradio potpuno suprotno – on je išao među narod, sedeo sa carinicima, prostitutkama i gubavcima, govoreći: „Ne trebaju zdravi lekara nego bolesni.” (Matej 9:12).

Ako vam ovo zvuči kontradiktorno sa Isusovom čuvenom rečenicom “Tada oni koji budu u Judeji, neka beže u brda” (Matej 24:15-16), savetujemo vam da pročitate ovaj članak Veruju li evangelisti da se bliži period Velikih nevolja? Zašto je njihova filozofija totalno drugačija od filozofije monaha? .



Veliki krah: Uništenje Hrama i nestanak sadukeja i esena


Veliki krah: Uništenje Hrama i nestanak sadukeja i esena

Godine 66. n.e. (oko trideset godina nakon Isusa), bes naroda prema rimskoj okupaciji i korumpiranim domaćim vladarima konačno je eksplodirao. Izbija Prvi judejsko-rimski rat (Veliki jevrejski ustanak). Narod su u rat poveli Zeloti – fanatično, radikalno krilo koje je verovalo da će Bog vojno intervenisati ako Jevreji podignu mač protiv Rima.

Ishod je bio apokaliptičan. Rimski general (i budući car) Tit opkolio je Jerusalim 70. godine n.e. Nakon brutalne opsade i stravične gladi unutar zidina, rimske legije su provalile u grad. Jerusalim je sravnjen sa zemljom, a Drugi hram je zapaljen i potpuno uništen.

Ovaj događaj je značio trenutnu smrt za dve od tri jevrejske sekte:

  • Sadukeji su nestali zauvek: Pošto je njihova moć, bogatstvo i religijski identitet zavisio isključivo od Hrama i prinošenja žrtava, padom Hrama oni su izgubili razlog svog postojanja. Više nije bilo žrtvenika, nije bilo menjanja novca, niti elite. Narod ih je ionako mrzio zbog saradnje sa Rimljanima. Sadukeji su bukvalno izbrisani iz istorije u jednom danu.

  • Eseni su zbrisani u pustinji: Rimske legije su tokom gušenja ustanka prošle kroz Judejsku pustinju i Kumran. Esenska komuna je uništena, a njihovi članovi pobijeni ili raseljeni. Jedino što je ostalo iza njih jesu Mrtvomorski svici koje su u žurbi sakrili u pećine pre nego što su stigli rimski mačevi.

U tom trenutku, hrišćani (apostoli i rani vernici) već su se odvojili od glavnog toka i, prateći Isusovo proročanstvo o padu Jerusalima, pobegli su iz grada pre opsade u mesto Pela (današnji Jordan), čime su preživeli katastrofu.

Na ruševinama Izraela ostala je samo jedna grupa Jevreja.



Kako su fariseji preživeli i stvorili moderni judaizam


Jedina grupa koja je preživela rimski pogrom bili su Fariseji. Kako im je to uspelo?

Dok je Jerusalim goreo, jedan od vodećih farisejskih rabina, Johanan ben Zakaj, shvatio je da je rat izgubljen i da će narod biološki nestati ako svi poginu na zidinama. Prema predanju, on je lažirao sopstvenu smrt, učenici su ga u mrtvačkom sanduku izneli iz opkoljenog Jerusalima, i on je izašao pravo pred rimskog generala Vespasijana.

Ben Zakaj je tražio samo jedno: „Daj mi grad Javne (Jamnija) da tamo otvorim malu školu i izučavam Toru sa svojim učenicima.” Rimljanima, kojima je bilo dosta rata, ovo je zvučalo bezopasno i pristali su.

U gradu Javne, fariseji su izvršili kompletnu reformu judaizma i prilagodili ga preživljavanju bez Hrama, bez države i u rasejanju (dijaspori):

  • ZAMENA ZA ŽRTVU: Pošto više nije bilo Hrama da se prinose jagnjad za grehe, fariseji su proglasili da su molitva, dela milosrđa i proučavanje Tore nova i stoprocentna zamena za hramovne žrtve.

  • SNAŽAN FOKUS NA SINAGOGE: Umesto jednog centra u Jerusalimu, sinagoge u svakom selu i gradu širom sveta postale su novi centri jevrejskog života.

  • KODIFIKACIJA TALMUDA: Da bi sačuvali svoj identitet u rasejanju, farisejski rabini su seli i zapisali sav onaj “Usmeni zakon” (Predanje starih) oko kojeg se Isus svađao sa njima. To zapisano predanje prvo je postalo Mišna, a kasnije, u kombinaciji sa komentarima, Talmud.

Sav moderni judaizam koji danas vidite na svetu – bilo da su u pitanju ortodoksni Jevreji sa crnim šeširima i zaliscima, ili reformisani Jevreji – jesu direktni teološki potomci drevnih fariseja. Kada se danas kaže judaizam, misli se na rabinski (farisejski) judaizam.



Fariseji iskopirali ono što im se sviđa iz Isusovih učenja, i onda “patentirali”


Kada pogledamo šta su fariseji uradili u gradu Javne nakon uništenja Hrama, dolazi se do frapantnog zaključka: oni su prepisali, prilagodili i pod svojim imenom “patentirali” koncept koji je uveliko funkcionisao kod Isusa i apostola, dok su Hram i žrtvenik još uvek stajali.

Dok je Hram radio u punom pogonu, Isus je išao među narod i učio ih da Bogu nisu bitne puke životinjske žrtve ako je srce pokvareno. Kada su fariseji ostali bez Hrama, našli su se u teološkoj slepoj ulici – kako da opravdaju svoje postojanje i opstanak nacije bez prinošenja krvi za grehe?

Umesto da priznaju da je Isus bio u pravu, oni su preko noći uveli radikalnu promenu:

  • “Patentiranje” zamene za žrtvu

Farisejski rabini su proglasili da su molitva (tefila), dobra dela (cedaka) i proučavanje Tore stoprocentna zamena za hramovne žrtve. To je istorijski apsurd, jer su upravo oni ranije progonili rane hrišćane koji su tvrdili da je hramovni sistem sa krvlju životinja postao suvišan. Fariseji su uzeli princip duhovnog bogosluženja, izbacili iz njega Isusa, i predstavili ga narodu kao svoj „novi izum” za preživljavanje.

  • Preuzimanje mreže sinagoga

Dok je Isus bio živ, Hram je bio centar moći sadukejske i farisejske elite, dok se Isusov pokret širio po bazi – kroz lokalne sinagoge, kuće i među običnim narodom. Nakon 70. godine n.e., fariseji bukvalno kopiraju ovaj model. Pošto više nema Jerusalima, oni se u potpunosti sele u lokalne sinagoge širom sveta (dijaspore). Sinagoga odjednom prestaje da bude samo lokalna čitaonica Zakona i postaje zvanični, centralni stub rabinskog judaizma.

  • Zapisivanje “Usmenog zakona” kao kontramer

Isus je oštro kritikovao njihovo „predanje starih” i ljudska pravila koja su se prenosila usmeno. Međutim, videvši da se hrišćanstvo rapidno širi jer ima zapisana Jevanđelja i poslanice, farisejski rabini shvataju da će izgubiti kontrolu nad narodom u rasejanju ako i sami ne zapišu svoja pravila. Tako nastaje Mišna, a kasnije i Talmud. Zapisali su upravo ono ljudsko oruđe protiv kojeg je Isus ustao, sa ciljem da stvore verski zid i spreče Jevreje da pređu u hrišćanstvo.

Krajnji ishod: Fariseji su stvorili rigidnu instituciju – moderni rabinski judaizam. Uzeli su formu decentralizovanog delovanja kroz sinagoge i učenje da dela milosrđa menjaju hramovni kult, ali su sve to zaključali u okove Talmuda. Napravili su sistem u kojem rabin ima apsolutnu vlast nad svešću vernika, “patentirajući” tako religiju koja je spolja izgledala spremna za novi vek, ali je iznutra ostala samo puko tumačenje slova, ali ne u svrhu traganja za istinom već za fanatičan cilj očuvanja tradicije zbog ograde prema nejevrejima. To je delom opravdano, jer su nejevreji iskrivili biblijsku poruku i stopili je sa svojim paganskim religijama, i koristili ime Isusa za inkviziciju. Međutim, ovde kritikujemo objektivnost farisejskog judaizma, iako priznajemo da je istorijski ključ očuvanja Jevreja kao naroda. Da li je moglo bolje od toga, to je druga tema, a lako je biti general posle bitke.



Holokaust pre holokausta


Malopre smo spominjali Prvi judejsko-rimski rat, ali ukupno ih je bilo čak tri! Evo ukratko o njima:

  1. Prvi judejsko-rimski rat (66–73. n.e.) — “Veliki ustanak”

    Šta se desilo: To je ovaj o kojem smo pričali. Zeloti su podigli ustanak, a Rimljani su pod vođstvom Tita 70. godine sravnili Jerusalim i zapalili Drugi hram.

    Kraj rata: Rat se zvanično završio tek 73. godine n.e. čuvenom opsadom tvrđave Masada u pustinji, gde je poslednja grupa od oko 960 zelota izvršila masovno samoubistvo da ne bi pali Rimljanima u ruke.

  2. Kitosov rat (115–117. n.e.) — “Ustanci u dijaspori”

    Šta se desilo: Dok su Rimljani ratovali na istoku protiv Parćana, Jevreji koji su živeli u rasejanju (Kirena, Egipat, Kipar, Mesopotamija) podigli su masovne, brutalne ustanke. Ovo nije bio rat u samoj Judeji, već unutar rimskih provincija.

    Ishod: Sukobi su bili neverovatno krvavi, sa stotinama hiljada mrtvih na obe strane. Rimski generali su na kraju brutalno ugušili ove pobune, a Jevrejima je nakon toga zakonom zabranjeno da kroče na ostrvo Kipar.

  3. Bar Kohbin ustanak (132–136. n.e.) — “Konačni slom”

    Šta se desilo: Ovo je vrhunac tragedije i direktna potvrda fatalnosti farisejske užasne teologije. Rimski car Adrijan je odlučio da na ruševinama Jerusalima sagradi paganski grad i zabrani obrezivanje. Tada Jevreji u Judeji podižu novi, još veći ustanak pod vođstvom čoveka koji se zvanično zvao Šimon bar Kohba.

    Gde je tu farisejsko sujeverje? Najveći farisejski rabin tog vremena, rabin Akiva (koji se u modernom judaizmu smatra herojem), zvanično je proglasio Bar Kohbu za Mesiju! Rekao je narodu da je Bar Kohba onaj obećani car koji će pobediti Rim.

    Katastrofalan ishod: Rimljani su poslali čak 12 legija. Bar Kohba i rabin Akiva su ubijeni, preko 580.000 Jevreja je stradalo u bitkama, a Judeja je potpuno opustošena.



Koji verski pravci oko Tore postoje sve danas?


Tradicionalne struje (Rabinski judaizam)

Ovo su direktni naslednici farisejske teologije i Talmuda koje smo pominjali:

    1. Ortodoksni judaizam: Veruju da je Tora (i pisana i usmena) direktna Božja reč i da se zakoni ne mogu menjati. Deli se na dve ključne podgrupe:
    1. Moderni ortodoksni: Drže se svih zakona, ali su potpuno integrisani u moderno društvo, idu na sekularne fakultete i nose civilnu odeću.
    1. Ultra-ortodoksni (Haredi): Totalna izolacija od modernog sveta, specifična crna odeća, šeširi, dugi zalisci (peot).
    • Hasidski judaizam (Hasidizam): To je ultra-ortodoksni, ali vrlo specifičan mistični pokret nastao u istočnoj Evropi u 18. veku. Fokus je na emocijama, pesmi, plesu i kabali.
    1. Habad-Ljubović: To je jedna od najvećih i najpoznatijih hasidskih dinastija/grupa danas. Oni su specifični po tome što su globalno aktivni (ima ih svuda po svetu) i pokušavaju da sekularne Jevreje vrate veri.

Moderne/Progresivne struje (Nastale na Zapadu)

Ovo su pravci nastali uglavnom u Nemačkoj i Americi tokom 19. i 20. veka kao pokušaj da se judaizam prilagodi modernom dobu:

    1. Reformski (progresivni / liberalni) judaizam: Najveći pokret u SAD. Oni ne smatraju Toru i Talmud doslovnim Božjim diktatom, već istorijskim dokumentom. Zakone o hrani (košer) i Šabatu smatraju stvarju ličnog izbora, a ne obavezom.

      To je slično “liberalnoj-pro-LGBT” crkvi ali gde je u pitanju sinagoga a ne crkva. Oni danas imaju žene rabine, venčavaju LGBT parove i potpuno su prilagođeni zapadnom liberalizmu. Mišljenje ostalih grana judaizma o njima je izuzetno negativno; tradicionalisti ih smatraju asimilovanom i otpadničkom grupom koja je, odbacivanjem Tore i zapovesti zarad modernih trendova, izvršila duhovno samoubistvo i prekinula svaku vezu sa izvornim savezom.

    1. Konzervativni judaizam: Oni su „zlatna sredina” između ortodoksnih i reformskih. Smatraju da se zakoni moraju poštovati, ali veruju da se jevrejsko pravo (Halaha) mora istorijski razvijati i prilagođavati vremenu (npr. dozvoljavaju vožnju kolima do sinagoge na Šabat).

Antitalmudska struja (Izuzetak)

    1. Karaitski judaizam (Karaiti): Oni su ogroman izuzetak jer su jedini preživeli nefarisejski pravac. Nastali su u 8. veku. Oni odbacuju Talmud i Usmeni zakon i priznaju isključivo pisani Tanah (Stari zavet). Sami čitaju tekst i tumače ga bukvalno (npr. ne pale svetla i vatru na Šabat uopšte, dok rabinski Jevreji koriste tajmere). Danas ih ima najviše u Izraelu (poreklom iz Egipta) i na Krimu.

Nejevreji monoteisti

Kada govorimo o Tori (Zakonu), rabinski judaizam je stvorio mit da je ona isključivo njihovo privatno vlasništvo. Međutim, istina je da i hrišćani i muslimani – dve najveće monoteističke religije sveta koje broje milijarde nejevreja – temelje svoju veru upravo na tekstovima i događajima koji su zapisani u Tori. Ipak, način na koji je prihvataju i praktikuju drastično se razlikuje.


Hrišćani

Odnos tradicionalnog hrišćanstva prema Tori je verovatno najkomplikovaniji i najkontradiktorniji teološki pojam u istoriji. Hrišćani zvanično smatraju Toru (prvih pet knjiga Starog zaveta) svetom i bogonadahnutom rečju, ali u praksi veruju da je Isusov dolazak suštinski promenio način na koji se taj Zakon primenjuje.

Glavne karakteristike njihovog učenja su:

  • Zakon je ispunjen, a ne ukinut: Hrišćani se drže Isusovih reči da On nije došao da ukine Zakon i proroke, već da ih ispuni (Matej 5:17). Međutim, pod uticajem kasnijih pogrešnih tumačenja reči apostola Pavla, crkva je formirala stav da Hristos predstavlja „kraj Zakona” u smislu opravdanja. To znači da čovek dobija spasenje samo kroz veru u Hristovu žrtvu, a ne kroz poštovanje zakona Tore.

  • Podela Zakona (Selekcija): Da bi opravdala zašto ne drži većinu zapovesti, crkva je tokom vekova podelila Toru na tri dela: moralni, ceremonijalni i građanski zakon.

    • Moralni zakon (poput Deset zapovesti) smatra se večnim i obavezujućim za sve hrišćane.

    • Ceremonijalni i građanski zakon (žrtvovanje životinja, obrezivanje, specifični zakoni o čistoti i hrani) proglašeni su zastarelim. Crkva tvrdi da su te zapovesti bile samo „senka” onoga što dolazi i da su ukinute Hristovom smrću na krstu.

  • Promena Šabata i praznika: Najveće udaljavanje od Tore crkva je napravila kada je, pod uticajem helenizacije i rimskih careva, sedmi dan odmora (Šabat) zamenila paganskim „danom sunca” – nedeljom, a biblijske praznike (poput Pashe) zamenila Božićem i Vaskrsom, koji su prožeti paganskim običajima naroda koji su primali hrišćanstvo (npr. običaj poput farbanja jaja je 100% paganski i nikakve veze nema sa Biblijom).

Ukratko, tradicionalni hrišćani veruju u Toru kao istorijsku i moralnu osnovu, ali smatraju da nejevreji nemaju nikakvu obavezu da drže njene ritualne zakone. Primera radi, hrišćani se ne obrezuju, jedu svinjetinu i ostale nečiste životinje. Smatraju da je Isus sve proglasio čistim, pa i bube, što je patološka laž. Bog nikada ne bi poslao nekog da kaže ljudima da je normalno jesti nezdravu hranu koja nije namenjena za jelo, a Biblija to i dokazuje stihom:

“Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ukinem nego da ispunim.” (Matej 5, 17)

Hrišćanski teolozi koji pravdaju ukidanje zakona o ishrani najčešće citiraju Jevanđelje po Marku 7:19

„Tako Isus proglasi sva jela čistim.”

Međutim, u istorijskom i tekstualnom kontekstu, Isus tamo ne govori o svinjetini ili bubama (koje za Jevreje tog doba uopšte nisu bile smatrane hranom), već o farisejskom izmišljenom zakonu o ritualnom pranju ruku pre jela.


Muslimani

Za razliku od hrišćana, muslimani imaju potpuno drugačiji, mnogo direktniji i čistiji teološki pristup Tori, koju u Kuranu nazivaju Tevrat. Islam posmatra Mojsija (Musa) kao jednog od najvećih Božjih poslanika, a sam Tevrat kao čistu Božju objavu datu Izrailjcima.

Glavne karakteristike islamskog stava prema Tori su:

Koncept Tahrifa (Izmene teksta): Ovo je ključna razlika. Dok hrišćani prihvataju jevrejski tekst Starog zaveta kao tačan, muslimani veruju u koncept tahrifa – da su jevrejski pisari i rabini tokom vekova delimično prepravili, sakrili ili iskrivili originalni tekst Tevrata koji je Bog objavio Mojsiju. Zato muslimani Toru smatraju svetom u njenom izvornom obliku, ali današnji tekst Biblije uzimaju sa rezervom, prihvatajući samo ono što je u potpunoj saglasnosti sa Kuranom.

Kuran kao poslednji kriterijum (Furkan): Islam uči da je Kuran došao kao „Furkan” – merilo i sudija koji ispravlja sve ljudske zablude i devijacije koje su se uvukle u jevrejske i hrišćanske spise. Sve što je u Tori bilo lokalnog karaktera za sinove Izrailjeve, Kuran je zamenio univerzalnim zakonom za celo čovečanstvo.

Praktična sličnost sa Torom: Iako muslimani ne čitaju Toru tokom svojih molitvi, islam je u praksi zadržao neverovatno mnogo elemenata iz Mojsijevog zakona – daleko više nego hrišćanstvo. Muslimani drže strogu zabranu svinjskog mesa i krvi (halal ishrana, koja je skoro identična košeru), praktikuju obavezno obrezivanje muške dece, imaju rigorozne zakone o ritualnoj čistoti (abdest/pranje pre molitve) i drže se strogog, beskompromisnog monoteizma koji odbacuje svaku formu idolopoklonstva i slikovnog prikazivanja Boga.

Za muslimane, Tora je bila savršen zakon za svoje vreme i za jevrejski narod, ali je dolaskom Muhameda i Kurana ta objava zapečaćena i podignuta na nivo zakona koji važi za sve narode sveta, bez potrebe za rabinskim talmudskim interpretacijama.



Koju grupu Jevreja surovo odbacuju i sve navedene grane judaizma i crkva?


Postoji jedna specifična grupa ljudi koja se nalazi u apsolutnom teološkom i društvenom vakuumu – progonjena i odbačena od strane svih. To su Mesijanski Jevreji (Jevreji koji veruju da je Isus, odnosno Ješua, obećani Mesija, ali i dalje zadržavaju svoj jevrejski identitet, slave Šabat i drže Toru). Reč “hrišćanstvo” na grčkom znači “mesijanstvo”, pa je ispravno nazvati ih i Hrišćanski Jevreji / Jevrejski Hrišćani. Iako su po toj terminologiji i veliki deo Habad-Ljubovića mesijanisti (na grčkom reč “mesijanisti” znači “hrišćani”), samo što ne veruju da je Isus mesija (na grčkom “hrist”) već njihov pokojni vođa Menašem Šnerson.

Položaj Jevreja koji veruju u Isusa razotkriva krajnji, gotovo nadrealni apsurd modernog rabinskog judaizma.

U današnjem jevrejskom svetu, ti možeš biti etnički Jevrejin (po majci) i istovremeno biti militantni ateista, verovati da je bilo ko sem Isusa mesija, biti pro-LGBT aktivista, okoreli kriminalac, pa čak i otvoreni satanista – i niko ti neće oduzeti pravo da se nazivaš Jevrejin. Država Izrael će ti dati državljanstvo, a zajednica će te prihvatiti kao „našeg, iako je zastranio”.

Međutim, ako se pojavi Jevrejin koji živi besprekorno moralno, drži svih 613 zapovesti iz Tore, slavi Šabat i praznike, ali veruje da je Isus Mesija – on biva momentalno i surovo ekskomuniciran. Za njega nema mesta u sinagogi, a Vrhovni sud Izraela mu zvanično uskraćuje pravo na povratak i državljanstvo pod izgovorom da je „promenio veru”. Rabinski sistem bi bukvalno radije zagrlio kriminalca ili satanistu koji je etnički Jevrejin, nego najpobožnijeg čuvara Tore koji ispoveda Isusa (identičan primer imamo kada su Jevreji oslobodili Varnavu a izabrali da Isus bude razapet).

Sa druge strane, ni tradicionalne hrišćanske crkve ih često ne gledaju blagonaklono, sumnjičeći ih za „judeizaciju” jer drže Šabat i biblijske praznike umesto nedelje i crkvenih dogmi.

Ovaj fanatizam i stavljanje forme i slepe mržnje iznad suštine i morala predstavlja klasičnu odliku onog izvornog farisejskog judaizma protiv kojeg se Isus borio. Upravo zbog tog tvrdoglavog odbijanja istine, Bog je kroz istoriju morao da povuče svoju natprirodnu zaštitu sa jevrejskog naroda i dopusti masovna, stravična stradanja – ne iz hira, već kao drastičan pokušaj da se narod prizove pameti i shvati gde greši.

Međutim, izgleda da oni ni do danas nisu razumeli ključnu stvar: zašto ih je Bog izabrao i zašto kroz čitavu istoriju nose težak status mučenika. Za razliku od njih, muslimani – koji su takođe strogi monoteisti i ne prihvataju Isusa kao Sina Božjeg, ali ga poštuju kao velikog Mesiju (Al-Masih) i proroka – nisu prošli kroz takvu vrstu istorijskog i teološkog lutanja i odbacivanja sopstvenih korena. Farisejski judaizam je sam sebe zaključao u večni odbrambeni stav, nesvestan da je u borbi protiv Isusa izgubio sopstvenu svrhu i mir koji je Bog obećao Njegovom narodu.