Da li Kuran protivreči Bibliji?

Pre nego što počnemo, moramo naglasiti da se nećemo baviti onim što religijske institucije tvrde, već ćemo analizirati samu Bibliju, Kuran i argumente koji se koriste u debatama između hrišćana i muslimana, gde je cilj hrišćanima da dokažu da je Biblija jedina istinska Božija reč, a gde je muslimanima cilj da dokažu da je Biblija menjana kroz vreme i da je sada Kuran taj gde je Božija reč sačuvana.

Sadržaj


Argumenti Jevreja i hrišćana protiv Kurana

  1. Žrtvovanje sina: Ko je pravi naslednik?
  2. Mit o bezgrešnosti proroka
  3. Istorijski anahronizmi: Sestra Aronova?
  4. Šabat i zakon: Ukidanje ili prilagođavanje?
  5. Izabranost i greh: Gde su institucije pogrešile?

Argumenti muslimana protiv Biblije

  1. Tahrif: Da li je Biblija zaista izmenjena?
  2. Isusovo raspeće i ismevanje ljudske arogancije
  3. Trojstvo: Matematika ili suština?
  4. Lažno trojstvo: Isus, Marija i Gospod

Argumenti hrišćana (i Jevreja) protiv verodostojnosti Kurana:

Izmena biblijskih priča i istorijskih uloga

Jevrejski i hrišćanski teolozi ukazuju na to da Kuran uzima ličnosti iz Starog Zaveta (Tanahu), ali potpuno menja ključne delove njihovih života:

Prvi argument - Žrtvovanje sina: Prema Tanahu (Knjiga Postanja), Bog je zapovedio Avramu (Abrahamu) da žrtvuje svog sina Isaka (Jicaka), preko koga teče večni savez sa jevrejskim narodom. Kuran, s druge strane, iako ne pominje ime direktno u samom stihu, kroz islamsku tradiciju tumači da je reč o Ismailu (Ismaelu), pretku Arapa.

[KONTRAARGUMENT]: Dakle kao što piše, to je do islamske tradicije, a ne do Kurana. U Kuranu nije imenovan sin koji je trebao da bude žrtvovan.

Štaviše, u ranoj fazi islama, mnogi veliki muslimanski učenjaci tvrdili su da je žrtvovan Isak! U prvim vekovima islama postojale su dve struje mišljenja:

  • Struja koja je tvrdila da je to Isak: Veliki islamski autoriteti kao što su Ibn Abas (rođak proroka Muhameda), Omar ibn el-Hatab (drugi halifa), kao i rani istoričari poput El-Tabarija, smatrali su da je žrtvovan Isak. Oni su se oslanjali na doslovni tekst i hronologiju sličnu onoj u Bibliji.
  • Struja koja je tvrdila da je to Ismael: Kasniji učenjaci (poput Ibn Kesira) prevagnuli su u korist Ismaela, koristeći logiku: „Ako je Bog već obećao Avramu da će od Isaka dobiti unuka Jakova (kako piše u suri 11:71), kako je onda mogao da traži da ga žrtvuje kao dečaka pre nego što je dobio decu? To bi obesmislilo Božije obećanje.”

Dakle, u samom Kuranu ne postoji eksplicitan, stoprocentni tekstualni dokaz koji imenuje žrtvovanog sina. Tradicionalni stav islama da je to Ismael izgrađen je naknadno kroz logička tumačenja (tefsir) i kasnija predanja (hadise), dok sami jevrejski tekstovi u Tanahu nemaju tu dilemu i direktno imenuju Isaka

Drugi argument - Gresi proroka: U Tanahu su biblijski velikani prikazani kao ljudi od krvi i mesa koji prave greške (npr. Mojsije greši kod stene, David greši sa Batšebom). Kuran uvodi koncept Isma – verovanje da su svi proroci nepogrešivi i bezgrešni, što Jevreji vide kao izvrtanje tekstualnog konteksta.

[KONTRAARGUMENT]: U Kuranu ne postoji nijedan stih koji eksplicitno i doslovno kaže: „Proroci su bezgrešni”. Štaviše, ako čitamo samo čist tekst (bez tradicije), Kuran na više mesta prikazuje proroke kako prave greške i traže oprost. Doktrina o bezgrešnosti proroka (Isma) razvijena je kasnije kroz islamsku teologiju. Teolozi su je izveli posredno, spajanjem i logičkim tumačenjem nekoliko grupa kuranskih stihova:

  1. Argument o apsolutnoj poslušnosti

Kuran na desetinama mesta naređuje ljudima da bezuslovno slušaju proroke. Na primer, u suri An-Nisa (4:80) piše:

„Onaj ko se pokorava Poslaniku, pokorava se i Allahu.”

Logički izveden zaključak: Ako Bog naređuje da se čovek bezuslovno pokorava nekom ljudskom biću, onda to biće mora biti zaštićeno od greha. U suprotnom, ako bi prorok učinio greh ili doneo pogrešnu presudu, Bog bi naređivanjem poslušnosti zapravo naredio ljudima da čine greh – što je kontradikcija, jer Bog nikada ne naređuje zlo.

  1. Imunitet na Sotonu U pričama o stvaranju i padu čoveka, Kuran citira Sotonu (Iblisa) koji priznaje da neće moći da zavede jednu specifičnu grupu ljudi. Sura Sad (38:82-83):

„‘E tako mi dostojanstva Tvoga’ – reče Iblis – ‘sigurno ću ih sve zavesti, osim Tvojih iskrenih (odabranih) robova među njima!’”

Logički izveden zaključak: Pošto su proroci vođe tih „odabranih robova” (iskrenih vernika), oni po definiciji imaju kosmički imunitet na Sotonina šaputanja i zavođenja.

  1. Zaštita same Objave Sura An-Najm (53:3-4) govori direktno o Muhamedu:

„On ne govori po hiru svome – to je samo Objava koja mu se obznanjuje.”

Logički izveden zaključak: Kada je u pitanju prenošenje verskog zakona, tekst garantuje stoprocentnu nepogrešivost. Prorok ne može da pogreši u interpretaciji Božije reči.

Ali šta kaže čist tekst o njihovim ljudskim greškama?

Iako su teolozi na osnovu gornjih stihova izgradili zid bezgrešnosti, sam tekst Kurana na papiru beleži ljudske momente i propuste:

  1. Adam (Adem): Sura Taha (20:121) doslovno kaže: „…i Adem nije Gospodara svoga poslušao, pa je s puta skrenuo.”
  2. Mojsije (Musa): Kada je branio sunarodnika, jednim udarcem je ubio Egipćanina. Sura Al-Qasas (28:16): „Gospodaru moj’ – reče onda – ‘sam sebi sam uradio zlo, oprosti mi!’ I On mu oprosti…”
  3. Muhamed: Sura Abasa (80:1-2) kritikuje Muhameda jer se namrštio i okrenuo glavu od siromašnog slepog čoveka koji mu je prišao dok je on razgovarao sa bogatim liderima Meke. Takođe, sura Al-Fath (48:2) kaže: „Da bi ti Allah oprostio tvoje grehe, pređašnje i potonje…”

Treći argument - Istorijski anahronizmi: Jevrejski tekstovi primećuju hronološke greške u Kuranu. Na primer, u Kuranu se devica Marija (Merjema, majka Isusova) naziva „sestrom Harunovom (Aronovom)” i ćerkom Imranovom (Amramovom), čime se spajaju dve različite istorijske ličnosti koje deli više od 1.300 godina (Aronova sestra Mirjam iz Mojsijevog doba i Isusova majka Marija).

[KONTRAARGUMENT]: Ovo je istorijski najčešća zamerka Kuranu. U suri Maryam (19:28), kada Marija donosi tek rođenog Isusa, njeni sugrađani joj uzvikuju: „O sestro Harunova (Aronova), otac ti nije bio rđav čovek…”. Kritičari kažu: Aron (Mojsijev brat) i Amram (njihov otac Imran) živeli su 1.300 godina pre Isusove majke Marije. Kako ona može biti njihova sestra i ćerka?Zanimljivo je da su ovo pitanje postavili još hrišćani iz Najrana u vreme samog Muhameda. U zvaničnim islamskim zbirkama (Sahih Muslim 2135) zabeležen je odgovor proroka Muhameda:Kada su ga pitali kako Marija može biti sestra Haruna koji je živeo davno pre Isusa, Muhamed je odgovorio:

„Oni (Jevreji tog vremena) su imali običaj da daju imena po svojim prorocima i pobožnim ljudima koji su živeli pre njih.”

Islamsko objašnjenje se deli na tri glavna argumenta:

  1. Idiomatski izraz (Srodstvo po duhovnosti/lozi): U semitskim jezicima (hebrejskom i arapskom), reči „brat”, „sestra”, „sin” ili „kći” često se ne koriste u biološkom smislu, već da označe pripadnost lozi ili osobinama. Na primer, u Bibliji se za čoveka koji je pravedan kaže da je „sin Avramov”. Budući da je Marija (Maryam) bila iz svešteničke loze Arona (ona je preko majke bila rodica Jelisavete koja je bila iz Aronovog plemena), narod ju je nazvao „sestrom Aronovom” kako bi je podsetio na njeno uzvišeno, svetodržavno i pobožno poreklo – u smislu: „Ti, koja potičeš iz tako svete proročke loze Arona, kako si mogla da rodiš van braka?”
  2. Metafora za pobožnost: Aron je u jevrejskoj tradiciji bio simbol vrhovnog sveštenstva i bogobojaznosti. Nazvati nekoga „sestrom Aronovom” bio je ekvivalent izrazu „oličenje pobožnosti”.
  3. Stvarni brat: Manji broj učenjaka smatra da je Marija imala rođenog brata koji se jednostavno zvao Harun (Aron), jer je to bilo najpopularnije muško ime u tom plemenu, pa su je ljudi identifikovali preko njega.Što se tiče imena oca Imran (Amram), islam smatra da su se i Marijin otac i Mojsijev otac zvali isto (Imran), što nije neobično u istoriji gde se imena prenosila s kolena na koleno unutar istih porodica i plemena.

Četvrti argument (Jevreja i nekih hrišćana) - Kuran je zamenio/ukinuo Šabat i još neke zapovesti.

[KONTRAARGUMENT]: Kuran zapravo ne sadrži nijednu rečenicu u kojoj piše „ukidamo Šabat“. Stih koji je izvao kontraverze je: 16. Sura En-Nahl, ajet 124:

Svetkovanje subote je propisano onima koji su imali različita mišljenja o njoj, i Gospodar tvoj će na Sudnjem danu njima presuditi u onome oko čega su se razišli.

Čitajući Bibliju, možemo da vidimo da su 10 zapovesti date tek Mojsiju Mojsije je rođen posle Avrama, tako da nemamo informacije iz Svetog Pisma da je Avram slavio Šabat. Avram je praroditelj koji je živeo u vremenu univerzalnog monoteizma. Ovaj stih ne negira da je Šabat poveren Jevrejima, niti negira da su Jevreji bili izabrani od Gospoda. Međutim, čak i Jevreji veruju da u raju postoje samo izabran narod od Boga (njihov narod) i pravedni ne-jevreji koji su se držali 7 Nojevih zakona. Muslimani su upravo ti, pobožni ne-jevreji koji se drže 7 Nojevih zakona, tako da za njih ne važi ni obrezivanje, ni svetkovanje subote, ni nošenje resica na krajevima njihove odeće.

Neki Jevreji takođe zameraju Kuranu što dozvoljava neke nečiste životinje kao što su kamile i svi morski plodovi. Gledajući i Bibliju, Bog je dozvoljavao neke stvari koje su već bile duboko ukorenjene u društvu a nisu bile idealne, na primer poligamiju. Dok Biblija beleži poligamiju kao istorijsku praksu patrijaraha, Kuran je pokušava regulisati i ograničiti, dokazujući da se Božije zapovesti prilagođavaju ljudskoj prirodi kroz vekove. Ali na dosta mesta možemo da vidimo je poligamija daleko od idealnog odnosa muža i žene (npr. Adam i Eva su bili u monogamnom odnosu, a Isus je potvrdio da jedan muž i jedna žena treba da budu jedno telo). Iz sličnih razloga Bog dozvoljava muslimanima (koji podsećamo, žive većinski u pustinjskoj klimi) da jedu kamilje meso i morske plodove, jer su uslovi života u pustinji surovi, i mnogo njih bi umrlo ako bi se striktno pridržavali ishrane koja je data isključivo Jevrejima, koji su imali plodniju zemlju kroz istoriju i bolje uslove od naseljavanja Hananske zemlje pa do danas. Ipak, vidimo da iako ne piše u Kuranu, muslimani obrezuju svoju decu jer smatraju da je to dobra higijenska praksa i jer je to i prorok Muhamed praktikovao iako nije bio Jevrejin.

Peti argument (Jevreja/hrišćana) - Kuran tvrdi da mi Jevreji/crkva nismo izabrani narod.

[KONTRAARGUMENT]: Kuran govori da patnje koje se dešavaju u svetu i Jevrejima i hrišćanima nisu slučajne. Nekada u teokratskom Izraelu gde je Bog bio direktni vladar čak i kada je bilo ratova, nijedan pravedan i poslušan Jevrejin nije poginuo. Ovo samo govori da su ljudi vremenom pali u ogroman greh, i da ih “pomazanost” na osnovu etničke pripadnosti ili krštenja u crkvi neće izdvojiti među neznabošcima u Božijim očima.

Teolozi u debatama ove stihove smatraju spornim:

Al-Ma’idah (Trpeza), 5:18

“Jevreji i hrišćani kažu: ‘Mi smo sinovi Božiji i miljenici Njegovi.’ Reci: ‘Pa zašto vas onda On kažnjava zbog grehova vaših?’ Ne, vi ste samo ljudi, jedni od onih koje je On stvorio…”

Al-Ma’idah, 5:13

“Zato što su zavet svoj prekršili, Mi smo ih prokleli i srca njihova tvrdoglavim učinili. Oni su reči s mesta njihovih izvrtali, a dobar deo onoga čime su bili opominjani – zaboravili.”

Al-Jumu’ah (Petak), 62:6

Reci: „O Jevreji, ako tvrdite da ste vi jedini Allahovi štićenici (izabrani), mimo ostalih ljudi, onda poželite smrt, ako istinu govorite!“

Al-Baqarah (Krava), 2:143

“I tako smo od vas učinili pravednu zajednicu (ummet sredine) da budete svedoci protiv ostalih ljudi, i da Poslanik bude svedok protiv vas.”

Ali ‘Imran (Imranova porodica), 3:110

“Vi ste narod najbolji od svih koji se ikada pojavio: tražite da se čine dobra dela, a od odvratnih odvraćate, i u Allaha verujete. A kada bi sledbenici Knjige (Jevreji i hrišćani) verovali, bilo bi bolje za njih…”

Al-Baqarah (Krava), 2:61

“…i poniženje i beda na njih padoše, i gnev Allahov na sebe navukoše zato što u Allahove dokaze nisu verovali i što su poslanike bez ikakva prava ubijali, zato što su neposlušni bili i sve granice zla prelazili.”

Ovi stihovi govore da nakon što su drevni Izraelci više puta izneverili Boga, ubijali proroke koje im je Bog slao, bunili se protiv vladara kao što su uradili u krvavom Makabejskom ustanku i nakon što su se uzoholili pa očekivali princa na belom konju koji će ih izvući iz loše situacije i rimske okupacije (umesto da se okrenu svom Tvorcu) - da nakon tolikog gaženja zaveta sa Bogom jednostavno i Bog ima određeni prag strpljenja. Bog je poslao mesiju i jevanđelje o mesiji svim narodima, a ne više samo isključivo Izraelcima. Ali to ne znači da Jevreji više nisu izabran narod koji ima najtežu misiju na zemlji među svim vernicima avramskih religija. Bog je mesiju čak prvo poslao Izraelcima, pa tek onda ostalim narodima. Isus nije išao po celom svetu da propoveda pa onda pred kraj svog života došao u Izrael (iako bi tad ostavio značajno više dokaza o svom postojanju, jer bi onda više naroda pisalo o Njemu). Gospod je znao da će Isusa probosti u Izraelu, ali je ipak odredio da baš tu Isus bude rođen i da odradi svoju misiju.

Dakle, Jevreji i dalje imaju misiju da očuvaju biblijsku veru i da igraju ključnu ulogu u proročanstvima poslednjih vremena (jer ih je Bog zauvek izabrao kao svoj narod, ali i dalje zahteva da i oni ispoštuju Njega), hrišćani da šire veru među neznabošcima i da sačuvaju jevanđelja, a muslimani da u praksi pokažu najveću vernost Bogu kroz svakodnevan moralan život.

Samo što u praksi, talmudski i rabinski judaizam pati od dosta kontradikcija (na primer, u Bibliji piše da će mesija doći pre rušenja Drugog hrama, što je direktna potvrda da je Isus mesija nakon svih ostalih proročanstava koja su ispunjena) i preterivanja oko tumačenja pojedinih stihova, kao što je “ne kuvaj jare u mleku majke svoje” odakle su razvili desetine i desetine pravila gde se mora sačekati par sati da prođe od jedenja mesa do jedenja mlečnih proizvoda. Takođe, kao što Kuran zamera, manipulišu terminom “Jevrejin” tako da je “Jevrejin samo onaj rođen od majke Jevrejke ili onaj koji je prošao kroz rigoroznu konverziju - Gijur”. U praksi, možemo da zaključimo prema biblijskoj priči o Ruti (koja je postala Jevrejka zato što je duhovno prihvatila jevrejsku veru, a ne preko nekih talmudski-koncipiranih konverzija), da ako želimo da postanemo Jevreji da to možemo da uradimo sami - tako što prihvatimo zavet sa Bogom. Tako što obrežemo svoje srce.

Hrišćanstvo je većinski danas “savršeno u teoriji”, a u praksi najnemoralnije i najneznabožačkije zemlje sveta gde se masovno krše Božiji zakoni su upravo tamo gde je hrišćanstvo zvanična religija. Najviše ratova vodile su “hrišćanske” države, a Prvi i Drugi svetski rat najviše je imao uporišta i ljudskih žrtava u tim zemljama. Inkviziciju su sprovodili opet, niko drugi nego “hrišćani”. Ovo su države gde se zloupotrebljavala vera (misionarenje) zarad imperijalne moći, kolonijalizma i geopolitičkih interesa. To se pretvorilo u vekovni obrazac koji potpuno ismeva Hristove reči o miru i ljubavi prema neprijateljima. Evropljani su kroz istoriju ubedljivo najviše i najbrutalnije proganjali Jevreje. Nijedan drugi kontinent niti kulturni krug nije razvio tako dugotrajan, sistemski i na kraju smrtonosan kontinuitet mržnje prema jevrejskom narodu, koji je trajao skoro dve hiljade godina. Evropljani su izmišljali priče da Jevreji otimaju hrišćansku decu kako bi njihovu krv koristili u verskim ritualima. Kada je sredinom 14. veka kuga pokosila Evropu, hrišćani su optužili Jevreje da namerno truju izvore i bunare vodom. Rezultat je bio spaljivanje stotina jevrejskih sela i masakr hiljada nevinih ljudi (poput masakra u Strazburu 1349. godine). Kada je u 19. veku uticaj religije opao, Evropa nije prestala sa progonom, već je mržnju podigla na “naučni” nivo. Stvorene su teorije o superiornim i inferiornim rasama, gde su Jevreji označeni kao “biološka pretnja” evropskim narodima.Ovaj vekovni evropski antisemitizam doživeo je svoj vrhunac u Holokaustu (Šoah) tokom Drugog svetskog rata:

  • Nacistička Nemačka i njeni brojni saradnici (kolaboracionisti) širom okupirane Evrope (u Francuskoj, Hrvatskoj, Ukrajini, Poljskoj, Holandiji…) organizovali su fabričko, industrijsko istrebljenje ljudi.
  • Ubijeno je preko 6 miliona evropskih Jevreja, što je u tom trenutku činilo dve trećine ukupne jevrejske populacije u Evropi.

Islam pati od teološkog i praktičnog raskoraka gde je sâm tekst Kurana ostao nepromenjen, ali su kasnija ljudska predanja (hadisi) i pravne škole (fikh) uneli rigidnost koja često guši izvornu poruku vere. U ranom islamu postojala je dinamika i sloboda tumačenja teksta. Međutim, oko 10. veka, islamski autoriteti su proglasili da su sva ključna pitanja rešena i “zatvorili su vrata idžtihada” (nezavisnog pravnog rezonovanja). Od tog trenutka, islam u praksi pati od intelektualne stagnacije i slepog oponašanja (taklida) starih srednjovekovnih pravnika, zbog čega religija teško odgovara na izazove modernog doba. Kuran promoviše pravdu, borbu protiv tiranije i brigu o siromašnima. U praksi, većina većinski muslimanskih zemalja danas pati od autoritarnih režima, korupcije, društvene nepravde i nedostatka osnovnih ljudskih sloboda.

Argumenti muslimana protiv verodostojnosti Biblije:

Prvi argument - Kuran tvrdi da je Biblija izmenjena.

[KONTRAARGUMENT]: Kuran zapravo ne sadrži nijednu rečenicu u kojoj piše „Biblija je izmenjena“. Kuran na desetinama mesta eksplicitno potvrđuje prethodne objave. U samom Kuranu se reč „Biblija” uopšte ne pominje. Kuran govori o tri specifične knjige:

  1. Tevrat (Tora data Mojsiju)
  2. Zebur (Psalmi dati Davidu)
  3. Indžil (Jevanđelje dato Isusu)

Za sve ove knjige Kuran kaže da su „putokaz i svetlost” za ljude i da Kuran dolazi da ih potvrdi (arapski izraz: Musaddikan – onaj koji svedoči istinitost).
Odakle onda ideja kod muslimana da je Biblija izmenjena? Kada se analizira čist tekst, Kuran optužuje određene ljude, a ne same Božije knjige.

Kuran pominje dve vrste problema:

1. Izvrtanje reči jezicima (Usmena promena)

Kuran u suri Ali ‘Imran (3:78) kaže:

„Neki od njih izvrću knjigu jezicima svojim da biste vi pomislili da je to iz Knjige, a to nije iz Knjige, i govore: ‘To je od Allaha’ – a to nije od Allaha…”

Objektivno značenje: Tekst optužuje pojedince iz tog vremena da naglas pogrešno čitaju stihove ili ih namerno pogrešno tumače (manipulišu značenjem) dok razgovaraju sa neukim ljudima, kako bi sakrili istinu. Sam pisani tekst u tom stihu se ne proglašava uništenim.

2. Pisanje lažnih tekstova zarad profita

Kuran u suri Al-Baqarah (2:79) kaže:

„A teško onima koji svojim rukama pišu knjigu, a zatim govore: ‘Ovo je od Allaha’ – da bi za to koristili neznatnu cenu…”

Objektivno značenje: Ovo se odnosi na stvaranje apokrifnih (lažnih) spisa. Ljudi napišu svoj tekst i podvale ga narodu kao Božiju reč. To ne znači automatski da je originalna knjiga nestala, već da su pored nje kružili falsifikati.

Kako je nastao pojam „Tahrif” (Izmena teksta)?

Kasniji islamski učenjaci su se našli pred ozbiljnim logičkim izazovom. Pošto Kuran kaže da on potvrđuje Toru i Jevanđelje, ljudi su otišli kod Jevreja i hrišćana, otvorili njihove knjige i videli da se priče drastično razlikuju od onih u islamskoj teologiji (kao u primerima o Isaku/Ismaelu ili Isusovoj smrti).

Tada su teolozi morali da izaberu jedno od dva objašnjenja:

  • Ili Kuran greši kada opisuje istoriju.
  • Ili su Jevreji i hrišćani vremenom fizički izmenili tekstove koje imaju u rukama (doktrina o Tahrifu).

    Izabrali su ovo drugo objašnjenje i počeli da tumače gore navedene kuranske stihove o „izvrtanju jezikom” kao dokaz da je promenjen sam pismeni tekst Biblije. Međutim, u samom Kuranu se reč Tahrif uglavnom koristi u kontekstu „izvrtanja smisla reči” i vađenja stihova iz konteksta, a ne bukvalnog brisanja i dopisivanja pergamenata.

Zaključak:
Kuran je u svojoj osnovi potvrdio bazičnu istinu prethodnih knjiga. On se postavlja kao „Muhejmin” (čuvar/kriterijum koji nadgleda). Iz ugla samog Kurana, Tora i Jevanđelje su svete knjige, a optužbe su usmerene isključivo protiv ljudskog licemerja, pogrešnog prevoda i manipulacije tekstom od strane verskih vođa tog doba.

Drugi argument - Isus nije razapet, Bog ga je direktno uzneo na nebo.

[KONTRAARGUMENT]: Muslimani se vode sledećim stihovima iz Kurana i Biblije:

Sura An-Nisa, ajet 157:

„…i zbog reči njihovih (Jevreja tog vremena): ‘Mi smo ubili Mesiha, Isusa, sina Merjemina, Allahovog poslanika!’ A nisu ga ubili i nisu ga raspeli, već im se samo pričinilo. Oni koji se o njemu razilaze, sami su u sumnji o njemu; oni o tome ništa ne znaju, nego slede pretpostavke; a sigurno ga nisu ubili.” Sura An-Nisa, ajet 158: „Već ga je Allah uzdigao k Sebi. A Allah je Silni i Mudri.”

Peta knjiga Mojsijeva 21:22-23:

“Ako ko zgreši da zasluži smrt, pa bude osuđen na smrt i obesiš ga o drvo, neka ne prenoći telo njegovo na drvetu, nego ga sahrani istog dana, jer je proklet pred Bogom ko je obešen; i ne skvrni zemlje koju ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo.”

Poslanici Galatima 3:13:

“Hristos nas je otkupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo, jer je pisano: ‘Proklet je svaki koji visi na drvetu’.”

Muslimani kažu: “čak i da ne prihvatate Kuran, i u vašoj Bibliji piše da je proklet onaj koji je o drvo obešen”.

Ali u svim ovim stihovima nigde nema kontradikcija. Isus i jeste proklet od Boga dok je bio na zemlji jer je primio svu težinu naših grehova na svoja leđa. Toliko je patio da je rekao:

Jevanđelje po Mateju (glava 27, stih 46):

“Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” Ovaj stih samo pokazuje koliko je patio na krstu. Nema nikakvog spora da se mučio kao da je najprokletiji čovek u celom univerzumu. Međutim, zanimvljivo je da se ovaj stih koristi i za negiranje trojstva, o kojem ćemo uskoro reći više…

Da se vratimo na kontraargumete - Muhamed je u ovim stihovima rušio aroganciju tih Jevreja, i rekao im da im se čini da su oni ubili Isusa, to su uradili Rimljani, a oni su samo potlačeni u okupiranoj zemlji koji nisu ni toliko mogli da urade. Rekao je samim tim da je njihov trijumf i hvalisanje čista zabluda i privid, jer to pravno i fizički nisu ni smeli da urade. Takođe, Muhamed uopšte ne negira vaskrsenje. Vaskrsenje i jeste sam taj čin što ga je Gospod uzdigao k sebi.

Treći argument - Gospod Bog je jedan jedini, a vi tvrdite da postoje 3 boga. Kakva je to Božija reč što to tvrdi.

[KONTRAARGUMENT]: Optužba da hrišćani veruju u „tri boga” (triteizam) jeste najčešći nesporazum sa kojim se suočavamo, ali ona proističe iz površnog čitanja biblijske matematike i gramatike. Hrišćanstvo je apsolutni, beskompromisni monoteizam. U hrišćanstvu postoji samo Jedan jedini Bog, a Sveta Trojica nisu tri boga, već tri ličnosti unutar jedne jedine Božanske suštine. Dakle, ne sabiraju se Otac, Sin i Sveti Duh kao 3 zasebna boga odnosno kao 1+1+1=3, nego se množe, kao 1 * 1 * 1 = 1.

U prvoj rečenici Tore (Biblije) piše na hebrejskom originalu: „Berešit bara Elohim…” („U početku stvori Elohim…”). Hebrejska reč Elohim (אֱלֹהִים) gramatički ima nastavak -im, što označava množinu (doslovno: „bogovi”). Reč bara (stvori) je glagol u jednini, a ne u množini! Da tekst govori o više bogova, glagol bi morao glasiti baru („stvoriše”).

U hebrejskom jeziku to se zove Pluralis Excellentiae (množina veličanstva ili uzvišenosti). Bog Biblije se predstavlja u množini jer je Njegovo biće prebujno, beskonačno i sadrži u sebi svu puninu postojanja. Iz ugla hrišćanske teologije, to je bio prvi skriveni trag (nagoveštaj) da unutar tog Jednog Boga postoji unutrašnja zajednica – Otac, Sin i Sveti Duh.

Slučaj sa „dva Jahvea” (Tetragram koji priča sa Tetragramom)

U Starom zavetu postoje mesta gde se ime Jahve (Gospod) pojavljuje na način koji implicira da jedno božansko biće na zemlji razgovara sa božanskim bićem na nebu. Najpoznatiji primer je uništenje Sodome i Gomore (Knjiga Postanja 19:24):

„Tada pusti Jahve na Sodomu i Gomoru sumpor i oganj od Jahvea s neba.”

(Tekst doslovno kaže da Jahve na zemlji povlači oganj od Jahvea sa neba).Takođe, u Psalmu 110:1 piše:

„Reče Jahve mojem Gospodu: Sedi meni sa desne strane…”

Za nas teologe, ovo nije dokaz o postojanju dva boga (što bi bio politeizam), već dokaz o različitim ličnostima unutar istog Božanstva. Sin (Isus Hristos, koji je večna Božija Reč) jeste onaj Jahve koji se manifestuje ljudima i deluje na zemlji, dok je Otac onaj Jahve koji ostaje na nebesima. Oni dele isto ime, istu moć i istu suštinu. Oni su JEDAN.

Kako Jedan Bog može biti Trojica? (Analogija uma i svetlosti)

Da bismo razumeli kako tri ličnosti čine jednog Boga, moramo prevazići materijalnu logiku gde su tri čoveka uvek tri različita tela. Bog nije materijalan.

Analogija ljudskog uma: Vi imate svoj Um, iz tog uma se rađa Vaša Misao (Reč), a iz njih proističe Vaša Volja (Duh). To su tri različita koncepta, ali oni čine jedan jedini, nedeljivi ljudski um. Isus Hristos je večna Božija Misao/Reč (Logos) koja je uzela ljudsko telo, a Sveti Duh je Božija Volja/Ljubav.

Analogija Sunca: Sunce je jedno (Otac), ali ono istovremeno generiše svetlost koju vidimo (Sin) i toplotu koju osećamo (Sveti Duh). Ne možete imati jedno bez drugog, a sve tri komponente su jedno te isto Sunce.

Kuranska potvrda: Isus kao Božija Reč i Duh

Čak i Kuran, na koji smo se osvrtali, nesvesno pruža ruku ovoj hrišćanskoj hronologiji kada pokušava da opiše Isusa. Kuran u suri An-Nisa (4:171) eksplicitno kaže za Isusa (Isa):

„…Mesih, Isa, sin Merjemin, samo je Allahov poslanik, i Reč Njegova (Kalimatuhu) koju je Merjemi dostavio, i Duh od Njega (Ruhun minhu)…”

Iako islam odbacuje termin „Trojica” zbog straha od politeizma, sam tekst Kurana definiše Isusa kao Božiju Reč i Božiji Duh. Za vrhovnog hrišćanskog teologa, to je potvrda naše istine: Božija Reč i Božiji Duh nisu stvorena bića (poput andđela ili ljudi), jer ako su „od Njega”, onda oni dele Božansku večnost. Bog nikada nije postojao bez svoje Reči i svog Duha.

Biblija je kristalno jasna: (Ponovljeni zakoni 6:4):

„Čuj, Izraele: Gospod je Bog naš, Gospod je jedini!”

Mi ne verujemo u tri boga. Mi obožavamo Jednog Boga Oca koji stvara svet kroz svoju večnu Reč (Sina) i održava ga u životu kroz svog Svetog Duha. To je trijumf monoteizma, a ne njegovo rušenje.

Četvrti argument - Ali Kuran eksplicitno kaže da Isus nije Bog, niti da je njegova majka bog sa njim uz Alaha.

[KONTRAARGUMENT]: Sada ćemo citirati Suru Al-Ma’idah, ajet 116:

„A kada Allah rekne: ‘O Isa, sine Merjemin, jesi li ti govorio ljudima: „Prihvatite mene i majku moju kao dva boga uz Allaha!“’ – on će reći: ‘Hvaljen neka si Ti! Meni nije priličilo da govorim ono što nemam pravo. Ako sam ja to govorio, Ti to već znaš; Ti znaš šta je u meni, a ja ne znam šta je u Tebi; Ta Ti jedini iscrpno znaš sve skriveno!’”

Odmah u sledećem ajetu (5:117), Isus nastavlja i kaže šta je zapravo govorio na zemlji:

„Govorio sam im samo ono što si mi Ti naredio: ‘Klanjajte se Allahu, i mome i vašem Gospodaru!’”

Citiraćemo i Suru Al-Ma’idah, ajet 72:

„Nevernici su oni koji govore: ‘Bog je Mesih, sin Merjemin!’ A Mesih je govorio: ‘O sinovi Izrailjevi, klanjajte se Allahu, i mome i vašem Gospodaru!’ Ko drugog Allahu u obožavanju pridruži, Allah će mu ulazak u Dženet (Raj) zabraniti i boravište njegovo će Džehenem (Pakao) biti…”

Svi navedeni kuranski stihovi iz Sure Al-Ma’idah (ajeti 72, 75 i 116) su teološki i istorijski 100% tačni. Hrišćanstvo se u potpunosti slaže sa njima kada se pravilno protumače kroz izvornu biblijsku hristologiju.

Slučaj bogorodice i Marijinog statusa (Ajet 116)

Kuran s pravom osuđuje jeres koja Mariju uzdiže u nezavisno božanstvo uz Boga. Marija je bila izabrana, pobožna i čista devojka, ali ona je stvoreno biće. Kada hrišćani koriste istorijski termin bogorodica (theotokos), to nikada ne znači da je ona rodila Božansku suštinu (Oca) ili da je rodila Boga pre postanka sveta. To jednostavno znači da je ona u svojoj utrobi nosila ljudsku prirodu Isusa Hrista, u kome se utelovila Božija Reč. Kuran je u pravu: Marija nije Bog, niti hrišćani obožavaju nju kao deo Trojstva.

Tajna Hristovog poniženja na zemlji: Zašto Kuran vidi čoveka koji jede hranu (Ajet 75)

Ajet 75 naglašava da su Isus i Marija jeli hranu. Zašto je Isus jeo hranu, umarao se, plakao i bio ograničen znanjem o Sudnjem danu (Marko 13:32)? Odgovor nam daje apostol Pavle u Poslanici Filipljanima 2:6-8:

„Hristos Isus, koji budući u obličju Božijem… ponizio je sam sebe uzevši obličje sluge, postao jednak ljudima i po obličju se nađe kao čovek.” Ovo je koncept Kenozisa. Dok je bio na zemlji, večni Sin Božiji je „zaključao” svoju božansku formu, silu i sveznanje. Zašto? Zato što bi u suprotnom grešni ljudi izgoreli od Njegove svetosti i slave, baš kao što Mojsije na Sinaju nije mogao da vidi Božije lice i preživi (Izlazak 33:20). Isus je morao postati 100% čovek od krvi i mesa, da jede hranu i trpi ljudska ograničenja, kako bi bio pristupačan ljudima i kako bi ispunio plan spasenja. Takođe, Isus je hteo da postavi primer kako čovek na zemlji treba da živi. Kada bi Isus bio Bog na zemlji na kog iskušenja ne mogu da utiču, onda to ne bi bilo toliko fascinantan i ubedljiv koncept grešnicima da i oni mogu tako da žive.

Zašto Kuran kaže: „Nevernici su oni koji tvrde da je Bog Mesija” (Ajet 72)

Ovaj ajet je matematički i teološki tačan. Hrišćanstvo nikada ne tvrdi da je cela Božanska stvarnost (Bog u apsolutnom smislu) jednaka telu Mesije Isusa. To bi bio modalizam (jeres). Mi ne kažemo: Bog = Isus (u smislu da je Otac isto što i Isus, pa da je Otac umro na krstu). Mi kažemo: Isus = Božija Reč (Logos) koja je postala čovek.Bog Otac je ostao na nebesima i upravljao univerzumom dok je Isus hodao zemljom. Dakle, tvrditi da je sveukupni Bog samo onaj čovek Mesija na zemlji jeste greška i zabluda, i Kuran to opravdano kritikuje.

Transformacija nakon Vaskrsenja i povratak u Božansku formu

Isus na zemlji nije bio običan poslanik, jer Kuran za njega kaže da je Božija Reč i Duh od Njega, dok za druge proroke to ne kaže. Kada je završio svoju misiju u telu običnog čoveka, desilo se ono što Kuran naziva „Allah ga je uzdigao k Sebi”, a što hrišćani nazivaju Vaskrsenjem i Vaznesenjem. Tada je Isus primio nazad svoju proslavljenu, božansku formu koju je imao pre postanka sveta, o čemu sam Isus svedoči u Jevanđelju po Jovanu 17:5:

„I sada proslavi Ti mene, Oče, u Tebe samoga, slavom koju imadoh u Tebe pre nego svet postade.”

Zaključak

Kuran hirurški precizno opisuje Isusovo stanje na zemlji – stanje poniznog sluge koji jede hranu, ne zna čas i poziva na obožavanje Oca. To se savršeno poklapa sa hrišćanskim učenjem o Isusovoj ljudskoj prirodi. Kuran nigde ne negira da je Isus po svom duhovnom poreklu večna Božija Reč koja se nakon zemaljske misije vratila u svoju punu božansku slavu kod Oca.

Na kraju, ako uklonimo slojeve koje su institucije vekovima taložile preko izvornih objava, dolazimo do jednostavne istine: Bog ne traži od nas da budemo deo korumpiranog sistema, već da preuzmemo odgovornost za sopstvenu dušu. Bilo da se zovemo Jevreji, hrišćani ili muslimani, ispit je isti – da li živimo po zakonu pravde i ljubavi, ili po zakonu tradicije i licemerja?