Pravoslavna eshatologija (učenje o poslednjim vremenima) u svojoj suštini je mistična, pasivna i duboko fokusirana na liturgijski život. Za prosečnog pravoslavnog vernika, priča o kraju sveta se ne vrti oko pravljenja strategija, niti oko računanja godina i meseci. Njihov fokus je na duhovnoj budnosti, očuvanju čistote vere i unutrašnjoj liturgijskoj pripremi za susret sa Hristom.

Međutim, kada zagrebemo ispod površine, u pravoslavnom pogledu na poslednja vremena uočavamo dva potpuno suprotstavljena pravca koja zapravo zbunjuju običan narod:

• Zvanični, institucionalni optimizam: Vrh pravoslavne crkve (episkopi i teolozi) uglavnom izbegava „apokaliptičnu paniku”. Njihov stav je da crkva traje kroz vekove, da sistem u kojem živimo treba prožeti hrišćanskim vrednostima i da nema potrebe za radikalnim potezima. Oni se, slično zapadnim strukturama, komotno integrišu u moderne državne i ekonomske tokove, kupuju nekretnine u gradovima i deluju kao deo establišmenta koji ne očekuje brzi slom civilizacije. Isto mišljenje dele i “pravoslavci” koji su poslednji put otišli u crkvu kada su bili kršteni u njoj, a praktikuju najveće oblike nemorala u svakodnevnom životu.

• Monaški strah: Sa druge strane, među običnim narodom (koji zapravo praktikuje pravoslavlje), monasima i po manastirima postoji ogroman strah od „poslednjih vremena”, Antihrista, čipovanja i ličnih dokumenata. Pravoslavni vernici često čitaju knjige i proročanstva raznih staraca (poput Pajsija Svetogorca ili Tadeja Vitovničkog) koji jesu upozoravali na dolazak globalne kontrole i propast gradova.

Monaški pogled na širenje vere i misiju funkcioniše po principu „privlačenja primerom, a ne prozelitizmom”:

• Širom otvorena vrata: Monah ne kuca na tvoja vrata u gradu, ali njegova kapija u zabačenom manastiru ili selu je uvek otključana. Kada čovek u gradu doživi duhovni ili egzistencijalni slom, kada mu sistem isisa dušu, on sam seda u auto ili autobus i beži u manastir tražeći mir, lek i odgovore. Monasi šire veru tako što postaju svetionik na brdu – oni stoje u mestu, a svetlost privlači ljude iz mraka.

• Pioniri među pripremljenima za poslednja vremena: Istorijska činjenica je da su upravo monasi bili ti koji su prvi stvorili potpunu ekonomsku i prostornu autonomiju. Kada su nastajale najveće monaške zajednice, oni su odlazili u najzabačenije planine, klisure i pustinje. Zašto? Da bi bili potpuno nezavisni od sistema. Sami su kopali zemlju, pravili hleb, krotili divljinu, sakupljali kišnicu i gradili žitnice. Oni su, svesno ili nesvesno, napravili savršen fizički i ekonomski nacrt za preživljavanje u poslednjim vremenima.

Međutim sigurno se pitate kako dve potpuno različite teološke struje pripadaju istoj crkvi?

U pravoslavlju nema pape, pa se ove dve struje uglavnom tolerišu kroz napetost:

• Zvanična jerarhija povremeno opominje monahe da ne šire paniku i apokaliptični strah među narodom.
• Monasi povremeno optužuju zvaničnu jerarhiju da je “slepa”, “modernistička” i da svesno žmuri pred znacima vremena zbog političke korektnosti.

Ako pitate profesora na Teološkom fakultetu u Beogradu i monaha u nekom izolovanom manastiru o Trećem Hramu, dobićete dva potpuno različita odgovora, iako obojica pripadaju istoj Pravoslavnoj crkvi.