Šta znači „mučiti duše svoje“ za Dan Očišćenja i kako ga danas slaviti
Dan Očišćenja, poznat kao Jom Kipur, jedan je od najozbiljnijih dana koje je Bog ustanovio u Tori. Međutim, jedna njegova zapovest vekovima izaziva pitanje: šta zapravo znači „mučiti duše svoje“?
Da li Bog time zapoveda potpuni post bez hrane i vode? Da li je cilj da čovek što više fizički pati? Ili se iza ovog izraza nalazi nešto dublje?
Ako ostavimo kasniju tradiciju po strani i krenemo od samog biblijskog teksta, slika postaje mnogo zanimljivija.
Šta Tora zapravo kaže?
U opisu Dana Očišćenja Bog kaže:
„A ovo neka vam bude večna uredba: sedmoga meseca, desetoga dana u mesecu, mučite duše svoje i nikakav posao ne radite…“
Slična zapovest ponavlja se u 3. Mojsijevoj 23:27–32.
Važno je primetiti šta tekst kaže, ali i šta ne kaže.
Zapovest glasi da čovek treba da „muči“, „ponizi“ ili „uskrati“ svoju dušu, zavisno od prevoda. Tekst ovde ne kaže jednostavno: „Ne jedite i ne pijte.“
To ne znači da post nema nikakve veze sa izrazom. Naprotiv, ostatak Tanaha pokazuje da post može biti jedan od načina da se čovek ponizi pred Bogom. Ali nije isto reći da je post povezan sa ponizivanjem duše i reći da se celokupna zapovest može svesti na određeni broj sati bez hrane i vode.
Ta razlika je važna.
Isaija objašnjava problem sa postom bez promene srca
Jedan od najvažnijih tekstova za razumevanje ove teme nalazi se u 58. poglavlju Isaije.
Narod pita Boga:
„Zašto postimo, a ti ne vidiš? Zašto mučimo dušu svoju, a ti ne znaš?“
Ljudi, dakle, sami povezuju svoj post sa „mučenjem duše“.
Ali Božji odgovor je iznenađujući.
On im ne govori da treba još duže da gladuju.
Naprotiv, pita ih:
„Zar je takav post koji izabrah da čovek muči dušu svoju? Da savija glavu svoju kao sita i da stere podase kostret i pepeo? To li ćeš zvati postom i danom ugodnim Gospodu?“
Problem nije u tome što su ljudi propustili dovoljno obroka.
Problem je što su spolja pokazivali poniznost, dok su istovremeno nastavili da žive nepravedno.
Postili su, a svađali se.
Ponizili su telo, ali ne i svoj ponos.
Pokazivali su religioznost, ali nisu menjali način na koji postupaju prema drugim ljudima.
Zato Bog odmah zatim objašnjava kakav post On želi:
„Nije li ovo post što izabrah: da razvežeš sveze bezbožnosti, da razdrešiš remenje od bremena, da otpustiš potlačene na slobodu i da izlomite svaki jaram? Nije li da prelamaš hleb svoj gladnome…“
Ovde dolazimo do suštine.
Bog ne traži glad radi gladi
Isaija 58 ne predstavlja Boga kome je cilj da vidi koliko dugo čovek može da izdrži bez hrane.
Naprotiv.
Fizičko odricanje koje ne proizvodi poniznost, pokajanje, pravdu, milosrđe i promenu života može postati samo religiozna predstava.
Čovek može ceo dan da ne jede, a da mu srce ostane potpuno isto.
Može biti gladan i istovremeno gord.
Može biti žedan i istovremeno nemilosrdan.
Može jedva čekati da se post završi, a da tokom čitavog dana gotovo uopšte nije razmišljao o Bogu.
U takvoj situaciji stomak je bio prazan, ali duša nije bila ponizna.
To je upravo opasnost na koju Isaija upozorava.
Šta onda znači „mučiti dušu“?
Biblijski izraz treba razumeti mnogo šire od prostog izgladnjivanja.
Poniziti svoju dušu pred Bogom znači stati pred Njega bez izgovora.
To znači priznati sopstveni greh.
Preispitati svoje postupke.
Spustiti sopstveni ego.
Oprostiti drugima.
Ispraviti nepravdu koju možemo da ispravimo.
Pokajati se tamo gde znamo da grešimo.
Pomoći onome kome je pomoć potrebna.
Prekinuti sa grehom koji uporno opravdavamo.
I, možda najteže od svega, priznati Bogu da On ima pravo, čak i onda kada bismo više voleli da pravo imamo mi.
Takvo „mučenje duše“ može biti mnogo neprijatnije od preskakanja nekoliko obroka.
Glad prođe.
Ponos se mnogo teže lomi.
Ali zar se na Dan Očišćenja nisu prinosile životinjske žrtve?
Jesu.
To je nemoguće odvojiti od biblijskog Dana Očišćenja.
Šesnaesto poglavlje 3. Mojsijeve detaljno opisuje službu prvosveštenika, krv žrtava, Svetinju nad svetinjama i očišćenje naroda.
Zbog toga nastaje veoma važan problem za svakoga ko danas želi da „slavi Jom Kipur kao u Tori“.
Ne možemo jednostavno uzeti jedan deo obreda, post, a ponašati se kao da ostatak poglavlja ne postoji.
Biblijski Dan Očišćenja nije bio samo dan posta.
U njegovom središtu nalazili su se prvosveštenik, Svetinja nad svetinjama, oltar i žrtva za greh.
A upravo tu Novi zavet daje odgovor na pitanje kako ovaj dan treba razumeti nakon Hrista.
Hrist i ispunjenje Dana Očišćenja
Poslanica Jevrejima koristi upravo slike prvosveštenika, Svetinje nad svetinjama i krvi kako bi objasnila Hristovu žrtvu.
Za starozavetnog prvosveštenika ulazak u Svetinju nad svetinjama bio je događaj koji se ponavljao.
Za Hrista piše:
„…nego svojom krvlju uđe jednom zauvek u svetinju i nađe večni otkup.“
To potpuno menja perspektivu vernika.
Ako je Hristova žrtva prinesena jednom zauvek, onda Dan Očišćenja za čoveka koji veruje u Hrista više ne može predstavljati pokušaj da svojim gladovanjem zaradi oproštenje koje mu nedostaje.
Poslanica Jevrejima još snažnije kaže:
„Jer jednim prinosom usavršio je zauvek one koji se osvećuju.“
Zato vernik ne posti da bi svojom patnjom platio greh.
Hrist je već učinio ono što čovek sopstvenom patnjom nikada nije mogao da učini.
Da li onda treba postiti na Dan Očišćenja?
Post može imati vrednost.
Čovek može dobrovoljno da se odrekne hrane kako bi se udaljio od svakodnevnih zadovoljstava, disciplinovao sebe i više vremena posvetio Bogu.
Ali tu postoji veoma važna granica.
Post je sredstvo, a ne cilj.
Ako nekome post pomaže da se ponizi pred Bogom, moli, razmišlja o sopstvenom životu i usmeri pažnju na Njega, post može imati smisla.
Ali ako se čitav dan pretvori u razmišljanje:
„Koliko je još sati ostalo?“
„Koliko sam gladan?“
„Koliko sam žedan?“
„Kada konačno mogu da jedem?“
onda je moguće da je sredstvo potpuno progutalo cilj.
Čovek više ne razmišlja o Bogu.
Razmišlja o preživljavanju posta.
A teško je tvrditi da je upravo to ono što je Bog želeo kada je rekao čoveku da ponizi svoju dušu.
Post nije valuta kojom kupujemo oproštenje
Ovo je verovatno najvažnija stvar koju treba razumeti.
Ne postoji količina gladi koja može platiti greh.
Ne postoji dovoljan broj sati žeđi kojim čovek može oprati svoju savest.
I ne postoji jedan religiozni dan godišnje koji može da nadoknadi život proveden daleko od Boga.
Već je preko proroka Isaije Bog osudio takvu logiku.
A kroz Hrista dobijamo još jasniju sliku: konačno očišćenje ne dolazi od naše patnje, nego od Njegove žrtve.
Zbog toga Dan Očišćenja ne treba da bude takmičenje u tome ko može duže da izdrži bez vode.
Treba da bude dan u kome ozbiljno razmišljamo zašto je očišćenje uopšte bilo potrebno.
Kako onda danas obeležiti Dan Očišćenja?
Možemo početi onim što Tora nesporno zahteva: ozbiljnošću, odvajanjem vremena za Boga i poniznošću pred Njim.
To može značiti da tog dana potpuno ostavimo svakodnevni posao (čak i onaj od kog zarađujemo za život) i provedemo vreme u molitvi, čitanju Pisma i preispitivanju sopstvenog života.
Možemo pročitati 3. Mojsijevu 16 i razumeti kako je izgledao izvorni Dan Očišćenja.
Zatim možemo pročitati Isaiju 58 i pitati sebe da li se naša pobožnost vidi samo u ritualima ili i u načinu na koji postupamo prema drugim ljudima.
A potom možemo pročitati Jevrejima 9 i 10 i razumeti zbog čega se Hristova žrtva opisuje jezikom koji toliko snažno podseća na Dan Očišćenja.
Možemo priznati Bogu svoje grehe.
Izvinuti se nekome kome smo učinili nepravdu.
Oprostiti nekome kome uporno odbijamo da oprostimo.
Pomoći nekome ko nema dovoljno.
Odreći se nečega što nam inače okupira pažnju.
I možemo postiti, ako to činimo kao sredstvo poniznosti, a ne kao cenu oproštenja.
Ali cilj nije da završimo dan iscrpljeni i ponosni što smo „uspeli“.
Cilj je da ga završimo bliže Bogu nego što smo ga započeli.
Mučiti stomak ili poniziti dušu?
Možda je upravo to pitanje koje Dan Očišćenja postavlja svakome od nas.
Lakše je ne jesti jedan dan nego promeniti život.
Lakše je biti gladan nego priznati da smo pogrešili.
Lakše je obući religioznu spoljašnjost nego odreći se ponosa.
Lakše je izdržati nekoliko sati neprijatnosti nego oprostiti neprijatelju, pomoći siromašnom, ispraviti nepravdu ili napustiti greh koji volimo.
Zato Isaija ne dozvoljava da „mučenje duše“ svedemo na prazan stomak.
Bog traži čoveka koji će se poniziti iznutra.
A za one koji veruju u Hrista, Dan Očišćenja nosi još dublju poruku.
Ne obeležavamo ga pokušavajući da ponovo platimo cenu greha.
Obeležavamo ga sećajući se koliko je greh ozbiljan, koliko nam je očišćenje potrebno i ko je tu cenu već platio.
Ne treba da dokazujemo Bogu koliko možemo da patimo. Treba da dozvolimo Bogu da promeni ono što jesmo.